Već promenom američke administracije dala se naslutiti promena kursa, ne spoljne već generalis politike koja se kod nas ne vezuje za društvo, već za ličnost.
Od perioda kohabitacije, srdačnog odnosa Vučića sa Klintonom, Blerom kao savetnikom, Šrederom (koji je inače bio gost na kongresu naprednjaka), do danas i kraja njihove političke ljubavi, nastupa period kada vlast želi da građane vrati na liniju anti-zapadnog fronta.TO RADIKALSKO PRESVLAČENJE DRUŠTVA zasnovano je na dobro znanom “da nam svi žele zlo” i ima za cilj udaljavanje od Zapada i približavanje Rusiji i Kini. Vučić neće eksplicitno odustati od evropskog puta ali je jasno da od približavanja EU nema ništa, iz dva razloga:
Prvi Kosovo, što bi Vučiću bila omča oko vrata.
Drugo, mnogo teže, povratak na put demokratiji, slobodi medija, rešenju kriminalnih afera, suzbijanju korupcije, koja nije TAMO DALEKO već tu u okrilju vlasti, što je sve u suprotnosti sa Vučićevim vidjenjem autoritarne, strogo kontrolisane države.
Ta promena kursa krenula je znatno ranije i gotovo u svim sferama društva:
Dara iz Jasenovca je nesporno dobar i potreban film ali je meni ipak malo zasmetalo to, što je država stala iza njega kao vrhovni pokrovitelj.
Zadnjih godina se nije toliko naglašavala godišnjica NATO agresije na Srbiju, kao što je to bio slučaj ove godine.
Serijal Porodica, ima svoju političku pozadinu, da se neke ličnosti stave u kavez političke kontrole ali i razviju neki novi sentimenti.
Sve to nije netipično za državu i ne smatram kao pogrešno, naprotiv korisno, ali to treba da bude stvar konzistentnosti i kontinuiteta a ne prilagodjavanja odredjenom političkom trenutku i budućim dogadjajima.
Tako značajna promena kursa nije moguća bez daljeg jačanja kulta ličnosti, odnosno sada već i istorijske, što Vučić želi i ne krije.
Ta propaganda se danas graniči sa fanatizmom.
Predsednik države se u kratkom periodu dva puta obraća gradjanima, da bi razrešio dve goruće političke teme: slučaj Lečić i slučaj Mauricijus, a sva druga pitanja su manje bitna, nametnuta kao propaganda opozicije.
I to je tako bilo važno, da se sednica Kriznog štaba pomera za jedan dan, a sama Ćirilica za jedan sat, da se ne bi bacila senka i dramom o Miloševiću stvorili savršeni efekti, za ono, što ta emisija želi da postigne.
Sve to nije svojstveno jednom politički rasterećenom društvu, kojem bi trebali težiti.
Kada smo kod slučaja Lečić, vlast vrlo dobro zna da za političku deskridetaciju nije potrebno učiniti krivično delo, dovoljna je moralna ljaga, za ono što danas predstavlja savremeni oblik privatnih trač komunikacija.
Država nas je dosad već dobro naučila da jedina poseduje mehanizme kojim oblikuje politički okvir, prilagodjava i modelira, sada i gradi NOVU političku svest, pa je izlišno da se radi o razračunavanju unutar opozicije.
Vlast se u ovom slučaju postavlja kao tužilac i odbrana, sa projekcijom da Lečić i dalje treba da zauzima politički prostor, ali da se upakuje u željenu predstavu o nesposobnoj, sada i nemoralnoj opoziciji.
Najvažnije je VRATITI POVERENJE U POLIGRAF, jer će to u budućnosti biti jako značajno sredstvo političke istine.
Sve te fantastične uspavanke, uz Mauricijus, treba da skrenu pažnja sa gorućih pitanja, koja sadrže političku i sudsku odgovornost, kao što su: Izveštaj Evropskog parlamenta o stanju demokratije u Srbiji, nastavak hapšenja u slučaju Belivuk, na kraju slučaj Cvijan.
Na te teme koje treba ZBRISATI SA LICA ZEMLJE, predsednik je odgovarao na sledeći način:
Kod Izveštaja je potencirao kritike o vakcinisanju, koje nisu odmerene, ali one nisu suštinski deo izveštaja;
jasno je da ne želi nikog iz samog vrha vlasti da preda na politički sud i dalju krivičnu odgovornost, jer time dodatno pravi pukotine svog već naprslog broda;
a za slučaj Cvijan, on kao predsednik ne treba da ispolji interesovanje i to nije važno pitanje, on koji zna da je razlog sukoba dece u Kosovskom Pomoravlju lične prirode.
Ja nisam stručnjak da iznosim bilo šta o psihičkom stanju predsednika, jer je i to nametnuto kao tema.
Mogu izneti samo deo koji se tiče političke predstave.
Ta VOLJA koja se kreće od stanja nesalomive snage, koja je spremna da sve skrši i sve nipodaštava (Šetajte do mile volje), do jednog drugog ekstrema, izazivanja sažaljenja prema sopstvenoj ličnosti, njegovoj porodici, truda kojeg čini on lično a zauzvrat trpi neprestane napade, praćeno tim preplašenim dečijim i pomalo sarkastičnim izrazom lica, kojeg ne mora biti svestan, govori samo jedno:
Da u tom širokom rasponu dva ekstrema IMA SVEGA i da se ne radi SAMO O DOBRU, a da je sve zajedno jako štetno za politički život.
Primetno je da postaje svestan prolaznosti zenita svoje političke moći i sve to više deluje kao stanje očajanja.
Ali samo epizodno jer već u sledećoj sekvenci ispoljava drugi lik.
Umesto da kao predsednik zemlje relaksira politiku, smanji političke antagonizme, na šta se obavezao obećanjem da će podneti ostavku na čelo stranke, jer želi biti predsednik svih građana. On naprotiv radi suprotno i ističe da će se boriti za svaki glas i onaj u Merošini, ali tako da je to tehnička stvar a ne stvar kvaliteta i jednakih šansi. Zaključujemo da je njegovo viđenje izbora i dalje stvar dominacije a ne stvarne volje, upućujući na domet budućih međupartijskih pregovora i širine budućih dogadjaja.
Indoktrinacija građana kretaće se u kontrastu nekoliko slika ili predstava:
Da se Srbija gradi, što je tačno i što je jedini adut vlasti.
Da je procvat kriminala nešto za šta vlast ne snosi odgovornost, što je apsolutno netačno.
Da je vlast zaštićena od svih vetrova, ne postoji nikakva unutrašnja kontrola, dok individualna odgovornost može uslediti tek promenom režima.
U godini pred nama usledit će 365 afera opozicije kojim će prikriti tužnu političku stvarnost.
NAŠEM DRUŠTVU JE POTREBAN TREĆI GRAĐANSKI PUT i on je u punom zamahu, koji mora zaobići postojeći partijski sistem, koji Vučić drži zaglavljen izmedju njega i prošlosti.
To je pokazala Sremska Mitrovica, danas Zaječar. Samo je to snaga koja može pritisnuti vlast i opoziciju da se menja i menjaju, ne izborna pravila, već izborni sistem.
Danas je više nego ikad potrebna umerena građanska politika koja može održavati dobar odnos sa Svetom uz bolju zaštitu nacionalnih interesa.
Ova Vučićeva je potrošena, ona može biti samo izvor budućih konfrontacija.
