Naslovna Ostalo Uvod u psihološke teme

Uvod u psihološke teme

Ovaj tekst će biti posvećen onima koji se suočavaju sa psihičkim problemima, koji imaju u svom bliskom okruženju nekoga ko kroz iste prolazi, ali i svima koji žele da shvate, da razumeju, da daju svoj doprinos, da se edukuju i podignu svest, kako bi sprečili sebe da eventualno nekoga povrede iz neznanja.

Zašto ova tema?Postoje dva osnovna razloga za to.

Prvi je taj što su psihički problemi prateća pojava savremenog društva koja dobija razmere epidemije poslednjih godina, koliko god mi okretali glavu i mislili da se to dešava tamo nekome. Statistike kažu da u svetu oko 500 miliona ljudi ima neki psihički poremećaj (ubeđena sam da je cifra i veća jer mnogi ćute o svom problemu). U Srbiji su psihički poremećaji drugi najveći zdravstveni problem, odmah iza kardiovaskularnih bolesti.
Drugi razlog zašto pokrećem sve ovo je taj što i sama prolazim kroz psihičke probleme od januara 2016. godine. Neki od vas to i znaju, obzirom da svoju situaciju nikada nisam krila i smatrala sramotom. Međutim, sada sam odlučila da odem korak dalje i javno govorim o tome, ali ne samo to, jer mi nije u cilju da stavljam akcenat na svoju priču, već da iskoristim svoje iskustvo kako bih pomogla ljudima kojima je pomoć potrebna, ljudima koji se osećaju neshvaćeno i izgubljeno.

Pre nego što iznesem svoje ideje, volela bih da prvo malo obradim teorijski deo, jer na valiku žalost uverila sam se da ljudi, i pored toga što je danas sve dostupno na dva klika, i dalje misle da su osobe sa psihičkim poremećajima lude i opasne.Osnovna podela mentalnih poremećaja jeste na lakše (neuroze) i na teže (psihoze). Ja ću, barem za sada, govoriti o kategoriji koju iskustveno i teorijski poznajem, a to su neuroze.

Razlika između neuroze i psihoze je ta što je kod osoba sa neurozom slika o sebi, spoljašnjem svetu i realnosti očuvana, samo što je često iskrivljena.

Isto tako, to što neuroze spadaju u lakše mentalne poremećaje, ne znači da su po simptomima lakši, naprotiv, svako ko prolazi kroz to odlično zna koliko je mučno.

Termin koji je danas većinom u upotrebi jeste – ANKSIOZNOST. Najčešće je povezuju sa napadima panike, međutim napadi panike su samo jedan od mnogih oblika manifestacija neurotskih poremećaja, a anksioznost je dinamičko jezgro i neizostavna komponenta svih neuroza. Ono što definiše anksioznost jeste osećaj (iracionalnog) straha, teskobe, napetosti i strepnje koji mogu biti vezani za određenu situaciju, predmet ili objekat, ali i ne moraju. Bitno je naglasiti da spoljašnji uticaji nisu uzrok anksioznosti (ukoliko je ona već patološka), nego okidač koji izaziva buru emocija, podsećajući na pređašnja iskustva, sadržaje i traume koji su pohranjeni u dubokim strukturama naše psihe.

Gotovo da nema čoveka koji nije osetio anksioznost, što dokazuje da neurotski simptomi postoje kod svih nas.

KAKO DA ZNATE DA LI JE STVAR OZBILJNA?

Momenat kada postanu anksiozni, u prvi mah neki nisu u stanju da registruju na pravi način, te uglavnom svoje stanje pripisuju lošoj fazi i veruju da će proći samo od sebe. Nekada i prođe, ali šta kad ne prolazi… Ako anksioznost traje nekoliko nedelja, ako se učestalost simptoma povećava, i ono najvažnije, kada simptomi počinju ozbiljno da vam narušavaju kvalitet života, neophodno je da potražite pomoć.

S druge strane, postoje oni koji osveste problem, ali ga poriču i odbijaju pomoć. Postoje i oni koji žele pomoć, ali se plaše osude i odbacivanja. Postoje oni koji glasno govore o svom problemu, ali ih niko ne čuje. Postoje oni koji idu linijom manjeg otpora, pa se povlače u sebe i izbegavaju sve situacije koje im izazivaju anksioznost. Postoje oni koji čekaju instant rešenje, nekog ili nešto ko će da ih spasi muka bez da oni sami išta menjaju i učine za svoje dobro. Varijacija je mnogo.

Prvo i osnovno pravilo jeste PRIZNATI i PRIHVATITI, pre svega sebi da problem postoji.

Drugo pravilo je POTRAŽITI POMOĆ.
Treće pravilo je da bez vaše volje i želje da vam bude bolje, bez vašeg učešća i saradnje sa onima koji vam pomažu, ne možete trajno da se oporavite. Trebalo mi je 3 godine to da shvatim. Umemo biti izuzetno tvrdoglavi i teški za saradnju.
Četvrto pravilo – OPORAVAK JE PROCES. Zahteva mnogo truda, promena, odricanja, osvešćivanja, duhovnog i mentalnog rada.

I ono što moram posebno da naglasim i ponavljaću uvek – PODRŠKA PORODICE I BLISKIH LJUDI JE JAKO VAŽNA, BEZ OBZIRA KAKAV VRSNI STRUČNJAK LEČI OSOBU. Ljubav, razumevanje, empatija, pružanje mira i sigurnosti najbližih su presudni.

OBLICI NEUROTSKIH POREMEĆAJA

Kako ovaj text ne bi bio enormno dugačak (koliko je to moguće), o oblicima neću sada ići u detalje. Svaki od njih zahteva i zaslužuje detaljnu posvećenost, a to sada nije moguće. U budućnosti ću se baviti svakim ponaosob.

1. Opsesivno kompulzivni poremećaj – OKP (prisilne misli i radnje)

2. Hipohondrija (verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje iako je osoba potpuno zdrava)
3. Disocijativni poremećaj (poremećaj višestruke ličnosti)
4. Somatoformni poremećaj (doživljavanje emocija kroz telesne simptome)
5. Depresija (osećaj ništavila, obamrlosti, beznađa, nespokoja, suicidne misli…)
6. Ostali poremećaji (specifične fobije, postraumatski poremećaj, neurastenija, sindrom derealizacije i depersonalizacije…)
7. Agorafobija (strah od otvorenog prostora, gužve, vožnje, izlaska iz kuće bez pratioca od poverenja…)
8. Socijalna fobija (strah od javnog nastupa, ljudi, kritike, neprihvaćenosti, nelagodnost kada je osoba posmatrana…)
9. Panični poremećaj (napad straha u različitim situacijama praćen lupanjem srca, preznojavanjem, drhtanjem, gušenjem, mučninom…)

10. Generalizovani anksiozni poremećaj (hronični strah i zabrinutost, lako zamaranje, mišićna napetost, poremećaji spavanja…)

Simptomi i dijagnoze se često prepliću, nestaju, nastaju, menjaju se, stiskaju, popuštaju, vraćaju, i samim tim svaka osoba je jedinstven slučaj i priča za sebe. Svako ima drugačije simptome, unikatne sadržaje u arhivi svog beskrajnog uma, drugačije potrebe, načine, intenzitet i vreme koji će dovesti do rešenja problema. Neko se okreće medicini, neko religiji, neko istočnjačkim pravcima, neko kombinuje. Postoji beskrajno mnogo terapija, tehnika i načina koji mogu da vam pomognu. Bitno je da vam prija ono za šta se opredelite.

Ja sam prošla kroz skoro sve gore navedeno. I sve me je zapljusnulo za vrlo kratko vreme. Danas, nakon skoro 4 godine, oslobodila sam se svega sem opsesivno kompulzivnog poremećaja, koji i važi za najuporniji i najteži za lečenje. Ponekad imam one dane kada se pojave primese i zaostavštine ovih ostalih preležanih boljki, ali ih gledam kao prolaznu prehladu.

Taj ceo put je bio jedan jako težak i složen proces. I istina je da to shvataju samo oni koji su prošli kroz neurotični haos. I istina je da kada dobar deo puta pređete tek tad shvatite koliko tu ima još rada. Uvek ima šta da se radi na sebi…

UZROCI

O uzrocima je bitno da se govori jer bez svesti o uzrocima nema smisla ni lečiti se niti pričati o ovome. Zapravo nema smisla ništa. Ja još uvek imam pitanja, nisam pokupila svu pamet sveta, tražim i dalje odgovore, ali ću ipak izneti neke svoje stavove, koji su izgrađeni na osnovu mog dosadašnjeg ličnog iskustva, iskustva ljudi iz mog okruženja, koji takođe prolaze kroz psihičke probleme, i iskustva i prakse stručnjaka iz naučnih i duhovnih oblasti sa kojima sam dolazila u kontakt.

Nije mi cilj da utičem ni na čija uverenja, i ne želim da se to tako shvati.

Ako gledamo sam život, krećemo se brzinom koja neizbežno vodi ka destrukciji. Bombardovani smo informacijama koje ne stižemo da obradimo ni profiltriramo, a sam kvalitet informacija je vrlo diskutabilan. Ljudi su letargični, apatični, uplašeni, agresivni, prazni… Kolektivno živimo u strahu. Osnova mentalnih poremećaja je strah. Tamo gde ima straha, nema mesta ljubavi, jer suprotno od ljubavi jeste strah. Nedostatak ljubavi vodi ka strahu, mnogo straha vodi ka patologiji.

Čega se toliko plašimo? Da li uviđate koliko se plašimo jedni drugih?

Ono od čega zavisi kako će se ličnost izgraditi i u šta će izrasti zavisi od mnogo faktora – kulturoloških, socijalnih, religijskih… Sve što smo ikada doživeli sa okolinom arhiviraće se u naš um. Roditelji, vršnjaci, učitelji, rođaci, prijatelji, partneri, kolege… Sva iskustva, sadržaji i traume su tu – skladišteni u podsvesti. Podsvest je jedan okean nezamislivih dubina.

Na dubljem nivou, došla sam do spoznaje da uzroci ne leže samo u ovom životu, već obuhvataju i perinatalni (odnosi se na traumu rođenja) i transpersonalni nivo (predačko, rasno, kolektivno, filogenetsko sećanje, prošli životi, arhetipska dinamika…)
Jedna od tehnika koja se bavi ovim pitanjem jeste regresoterapija, koja ima za cilj da se osoba oslobodi strahova, blokada i loših životnih obrazaca kroz rad sa podsvesnim sadržajima psihe.
Ova tema je još uvek tabuizirana kod nas, a za većinu je i nepoznata, pa verovatno deluje previše apstrakno. U narednom periodu će više biti reči o tome.
Takođe, nikako ne smem da izostavim iz priče ono što je dobrim delom obeležilo moje iskustvo. Velika zasluga što sam danas u mnogo boljem stanju nego prethodnih godina pripada duhovnim licima, religijama, manastirima, molitvi, isto koliko i svemu ostalom što je bilo uključeno u proces mog oporavka. Time ne želim da pokrećem dodatne teme i diskusije, već da kažem da sam se prethodnih godina uverila kako postoje uzročnici i uticaji koji su van čovekove volje, kontrole, percepcija čula i mogućnosti poimanja stvarnosti, gde molitva i vera imaju isceljujuće dejstvo (nekada i trenutno).
I za kraj …
Rešenje postoji.
Ne postoje neizlečive bolesti, postoje samo neizlečivi ljudi – tako istinita rečenica…

Rešenja i načina ima isto koliko i ljudi.

Čitala sam nedavno knjigu “Do šizofrenije i nazad”, o ženi koja je prošla sve krugove pakla tokom mnogo godina šizofrenije i uspela je da se izleči. I ne samo to, ona je danas uspešan klinički psiholog i autor nekoliko knjiga.

Ona kaže: “Ako pacijentima pripišemo odgovornost za njihova dela, postoji rizik da ta odgovornost bude prevelik teret za njih, da budu izloženi samokritici i samoosuđivanju, da budu sputani strahom, sramotom i krivicom. S druge strane, ako im oduzmemo odgovornost, u isto vreme im oduzimamo vlast nad sopstvenom životom. Rizikujemo da postanu pasivni, nesamostalni i zaustavljeni strahom.”

Kako pronaći ravnotežu?

Najvažnije je da se jedni drugima obraćamo. Da ne doživljavate vaš psihički problem kao sramotu ili slabost. Emocije su ciklične. Nemojte da vas neko uverava da je poenta života biti neprestano srećan i da se osećate loše zato što to ne postižete. Niti je moguće, niti je poenta to. Nekada cvetamo, nekada venemo. Svi imamo svoje probleme, i to je tako normalno.

Došla sam na ideju da osnujem grupu podrške, i pozivam sve one kojima je potrebno da olakšaju dušu, da razgovaraju s nekim i učestvuju u druženju da se priključe. Cilj je organizovanje druženja radi pružanja podrške i razvoja mentalnog zdravlja. Negovanje iskrenosti, otvaranja, empatije, razumevanja… razbijanje tabua o psihičkim poremećajima, informisanje, edukacija, samopomoć, rad na sebi. Upoznavanje sebe i ljudi oko sebe. Svi bismo bili u ulozi i klijenata i terapeuta u neformalnim uslovima, bez ikakvog pritiska i neprijatnosti, gde bismo zajedničkim snagama i voljom rasli i motivisali jedni druge. Nekada ćemo želeti i biti u mogućnosti da pomažemo, a nekada će nama pomoć biti preko potrebna. Bitno je da se u oba slučaja na kraju osećamo bolje, a to i jeste poenta.

Prethodni tekstRijaliti zatvor
Sledeći tekstČovek je čoveku lek

ZAPRATITE NAS

94,969FanovaLajkuj
723PratilacaZaprati
80PratilacaZaprati

Popularni članci

kategorije