I sebe smatram srpskim nacionalistom. Prosto je nemoguće odrastati, vaspitavati se, obrazovati, živeti na ovim prostorima, proživeti i doživljavati događaje, a to na određen način ne biti. Ali to ne znači mrzeti druge ili kod drugih osporavati pravo na ispoljavanje i negovanje nacionalne tradicije. Još manje znači da je suprotno težnji izgradnje građanskog društva, koje upravo sublimira sve te vrednosti i omogućuje demokratski razvoj zajednice. S toga očekujem od jedne buduće demokratske srpske vlade, ne naprednjačke, da se bori za srpske nacionalne interese i očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, jer je to deo narodnog identiteta, dok pregovori treba da urede samo način uprave. Jer je Srbija stara država, koja ima svoje institucije, Vladu i Ministarstvo spoljnih poslova kao zdanje, zaostavštinu, koja ne može zavisiti od volje pojedinca, političke grupacije na vlasti.
Ruku na srce ova vlast je učinila određene pomake, u nemogućnosti da ispravi sve greške prethodne vlasti, ali da li je učinila baš sve. Očigledno je da predsednik Vučić neće više biti tako drag gost na Zapadu, a Bogami ni na Istoku. Nesporno je da je iznosio svoje, a ne državne stavove, a da li su oni kao takvi pokriće za zapadnu i kosovsku propagandu o sveobuhvatnom sporazumu, koji vodi ka priznanju, uskoro će mo saznati. Do građana je dosegla samo ideja kompromisa, koja nikad nije detaljno obrazložena, ali su građani okrivljeni da su taj predlog odbacili. Upravo je u vreme mirnog razvoja, kada je loptica bila u polju kosovskih Albanaca, trebalo pokazati čvrstinu srpskih institucija i kroz skupštinske deklaracije formulisati srpske nacionalne interese kao krajnje, a buduće rešenje tražiti u sukobu tih krajnosti.
Bojim se da je spoljna politika udarila o zid i da Vučić svoju političku budućnost može tražiti, poput Miloševića, samo u polju unutrašnjeg nacionalnog populizma, sa ograničenim privrednim dometima. U tom duhu orkestrirani su napadi na srpskog podpredsednika u hrvatskoj vladi, koji politički pokušava da poboljša položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, te ga ne treba prerano osuđivati, niti taj čin predstavlja legitimaciju etničkog čišćenja u građanskom ratu 1995.g. Koliko god da je ovo pitanje bolno i teško, ono će za Hrvate uvek biti oslobodilačka akcija, za nas pogrom i to se nikad ne može promeniti, niti će svet jednu predstavu u potpunosti prihvatiti.
Zločin koji je hrvatska vlast učinila tokom Drugog svetskog rata, okončan je građanskim ratom, samo zato što je to svet prihvatio a Srbija nije bila u mogućnosti da kontroliše taj udaljeniji prostor, što ne ide njima na slavu, niti umanjuje našu čast. Stoga memorijalni centar i obeležavanje sećanja da, težiti institucionalnom rešenju srpskog pitanja kroz evropske institucije, ali ne pothranjvati nacionalne ideje i retoriku potrebnu ovoj vlasti, kao iracionalno.
