Posle gašenja četiri najveće banke – Beobanke, Investbanke, Jugobanke i Beogradske banke – početkom 2002. godine, bankarski sektor u Srbiji doživeo je potpunu transformaciju. Od prethodnog investiciono orijentisanog bankarstva stiglo se do brzog keš kreditnog bankarstva s astronomskim kamatama i naplaćivanjem raznih do tada nepostojećih naknada i provizija, zbog čega je na naše tržište brzo stiglo oko 35 franšiznih banaka iz inostranstva.
Iako je Zakon o obligacionim odnosima ostao neizmenjen, poslovanje banaka se od tada počinje zasnivati na politikama kamata, naknada i provizija koje su banke same kreirale. Pomenuti zakon, koji banke nisu smatrale bitnim u ovom sektoru, na nedvosmislen način je odredbom člana 1065 definisao da korisnik kredita ima samo dve obaveze, a to je da vrati novac koji je primio (a ne obračunatu ili indeksiranu vrednost, bez obzira na valutu indeksacije) i da plati ugovorenu kamatu.
Advokat Jelena Pavlović, predstavnica udruženja „CHF Srbija”, kaže za „Politiku” da svi problemi koji danas nastaju imaju uzrok u dve okolnosti: odsustvu sankcija za nepoštovanje zakona i oklevanju sudova da zakon primene.
– Bankama se, jednostavno rečeno, isplati nepoštovanje zakona. Javnost se malo uzburkala oko troškova obrade kredita i drugih spornih naknada, ali je procentualno broj korisnika kredita koji primenu zakona traže na sudu uvek mali u odnosu na broj ugovora u kojima su te naknade naplaćivane. Ukratko, na nivou jedne banke, zanemarljiv je broj tužbi u odnosu na broj naplaćenih naknada i provizija. Osim rizika gubitka spora, drugi rizik banke gotovo i nemaju, što je razlog više da sa takvom praksom nastave – objašnjava naša sagovornica.
Po njenom mišljenju, najveća krivica je ipak na sudovima, koji predugo oklevaju da primene zakon i time dodatno podstiču primenu ništavih i nepoštenih odredbi.
– Jasne i nedvosmislene odredbe, kao što odredba člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima, kojim je regulisan kreditni pravni posao, nikada pre nisu bile od strane sudova tumačene, što je sada masovna pojava. Pravnoj nesigurnosti doprinosi i sam Vrhovni kasacioni sud (VKS), koji je u pogledu troškova obrade izneo pravni stav koji i banke i korisnici kredita tumače u svoju korist – ističe Pavlovićeva.
Drugi primer se odnosi na kredite indeksirane valutom švajcarskog franka, gde se VKS izjašnjavao o navodnoj dozvoljenosti valutne klauzule kada je reč o valuti evro. Vrhovni kasacioni sud, prema mišljenju naše sagovornice, nije smeo da dozvoli da bude zaveden terminologijom. Do 2000. godine, ugovaranje obaveze u protivvrednosti strane valute bilo je izričito zabranjeno odredbom člana 4 Zakona o deviznom poslovanju.
– Valutna klauzula je sada dozvoljena u Srbiji. Ali davanje kredita u dinarima koji su već u ugovoru izraženi u stranoj valuti tipičan je primer korišćenja indeksa za obračun vrednosti, gde se sa promenom indeksa menja i glavnica i anuitet. Da paradoks bude još veći, korišćenje valutne klauzule za ugovaranje obaveze kod nas je sada dozvoljeno, osim u slučaju dinarskih kredita, gde se najviše koristilo, jer se kod kredita vraća primljen novac, a primljeni su dinari – ističe Pavlovićeva i dodaje da je korišćenje valutne klauzule kod deviznih kredita, gde se efektivno isplaćuju devize i koji su u Srbiji dozvoljeni od 2006. godine, nesporno.
Koliko indeksacija može biti opasna, građani Srbije su osetili na svojoj koži, i to kod dinarskih kredita kod kojih je valuta švajcarskog franka korišćena kao indeks. Ipak, svi oni, po važećim propisima, imaju obavezu da vrate novac koji su zaista i primili, a ne preračunatu vrednost po nekom indeksu. Stručnjaci smatraju da će, bez obzira na to što je zakon jasan, ova tema biti aktuelna tek u godinama koje dolaze, kada se shvati koliko su nepovoljni krediti sa visokim kamatama, dodatnim indeksacijama, nezakonitim naknadama i provizijama naneli štetu ne samo kompanijama i građanima nego i budžetu Srbije. Sav taj novac, naime, mogao je biti racionalnije potrošen na robe i usluge u zemlji, a ne prosleđen bankama, koje od 2005. godine ne plaćaju porez na dodatu vrednost ni na jednu kamatu, proviziju ili naknadu koju naplate, dok je do tada svaka bankarska usluga bila oporezovana po stopi od 20 odsto. Naročito štetne posledice se ogledaju u nedostatku novca za bilo koje druge svrhe osim plaćanja kredita i naknada.
Upitana kakva je uloga centralne banke i da li bi nadzor NBS nad radom banaka mogao da bude drugačiji, Pavlovićeva kaže da je ona deo bankarskog sistema i jedan od njenih ciljeva jeste očuvanje tog sistema. Zato, smatra, rad banaka ne bi trebalo da bude pod njenim nadzorom, jer postoji ozbiljan sukob interesa.
– Srbiji je potrebno posebno nezavisno telo koje će kontrolisati rad banaka, kao što je to praksa u svim razvijenim zemljama. Drugi problem NBS je značajno suženo polje delovanja. Naime, Zakon o NBS je nekada imao vrlo stroge sankcije za prekršioce, uključujući krivično gonjenje i prekršajno kažnjavanje odgovornih lica. Danas te odredbe ne postoje i banke suštinski nemaju više nikakav strah od nadzora NBS, a sve eventualne novčane kazne koje bi NBS mogla izreći ili je izrekla na toliko su niskom nivou u odnosu na novčanu korist koja se stiče da nisu vredne komentara – ističe advokat Jelena Pavlović.
I zaista, banke su, i pored nadzora NBS, jednostrano podizale kamate, ugovarale indeksaciju kredita, naplaćivale razne naknade i provizije, unosile mnoge nepoštene i ništave odredbe o kamatama za docnju, dospelosti koja ne postoji u domaćem pravnom sistemu i tako redom. Takođe su, prilikom zaključivanja ugovora o konverziji kada je sprovođen zakon za kredite indeksirane valutom švajcarskog franka, unosile niz ništavih i nepoštenih odredbi, što znači da takav sistem nadzora i kontrole nije delotvoran.
Po zakonu je samo vraćanje novca i kamate
Što se tiče zakonitosti raznih naknada i provizija u kreditnom poslu – sve što nije vraćanje efektivno primljenog novca (primljenih dinara), bez obzira na to kako je to u ugovoru definisano, i što nije plaćanje ugovorene kamate, koju danas zovu nominalna kamatna stopa, nema osnov u zakonu.
