Rekli su mi da sam hrabra što sam se usudila da javno iznesem svoju priču. Otkriću vam jednu tajnu.
Dugo, dugo, moj najveći strah bili su ljudi. Plašila sam se osude, ismevanja, odbacivanja i gubitka same sebe ako se otkrijem ljudima i pustim ih dovoljno blizu da vide sve moje strahove i slabosti. Dovoljno blizu da mi pripadne muka od navale anksioznosti kada ugledaju svoje odraze u mojim strahovima. Bežala sam. Gradila zidove. Uvek na oprezu. Sve distancirano. Uvežbani odbrambeni mehanizmi, štitovi i oružja bez kojih ne izlazim u svet. Komfor zona i šaka ljudi u koje sam imala poverenja, to je bio moj svet. Sve drugo bilo je potencijalno opasno.
To je život jedne hiperosetljive osobe. Ne možete normalno da procesuirate misli, da se nosite sa emocijama i svetom kakav jeste. Nemate filtere. Sve upijate kao sunđer. Sve vas povređuje. Nikome ne verujete. Često ste grubi prema drugima od straha i nemoći. Ne možete da nađete balans. Emocionalni kompas vam radi kao u Bermudskom trouglu. Vremenom, na putu isceljenja i samospoznaje, koji traju do danas, prolazeći kroz čitav spektar dijagnoza i transformacije, shvatila sam da je ključ trajnog oslobođenja – SUOČAVANJE SA SVOJIM STRAHOVIMA. Ne ignorisanje, ne bežanje, ne borba, ne sakrivanje. SUOČAVANJE. Korak po korak. Sloj po sloj. Proces je dug i naporan. Nezamislivo složen. Um je gigantska rubikova kocka. Ali ne postoji drugi način. Bilo kojom vrstom otpora samo hranite vaše strahove, verujte mi na reč. Strahovi su lukavi. Znaju da vas ostave na miru ponekad, nema ih… nekad i mesecima. Prividno ste dobro. Dok se ne vrate u još gorem obliku.
Suočavanje vam donosi otpuštanje, olakšanje, oslobođenje, napredak, rast. Kao da svakim suočavanjem dobijate nazad neki davno odbačen ili zakopan deo sebe. To je pravo isceljenje. Kada vratite na mesto izgubljeno parče vas. Parče po parče i polako se sastavljate i vraćate sebi.
Moje poslednje parče, osećala sam (barem na svesnom nivou i ovom levelu), jeste da se suočim sa ljudima. Da pričam. Pišem. Javilo mi se pre godinu dana intuitivno i toliko intenzivno da sam jednostavno znala da moram to da uradim. Da je došao momenat da uđem u samo jezgro straha i oslobodim se okova. Da se javno ogolim i pustim u etar svoj mrak.
To ne bih mogla da uradim pre dve ili tri godine. Uradila sam to kada sam osetila da sam potpuno spremna. Da imam dovoljno snage, sigurnosti i volje. Zato, sve u svoje vreme. I ništa na silu, i ne više od onoga koliko možete da podnesete. Kod mene je proces oslobađanja straha od ljudi trajao godinama. Napredovala sam iz meseca u mesec. Iz godine u godinu. Na kraju je ostalo još samo žarište u koje je trebalo da uronim u ugasim ga. U suprotnom bi zauvek tinjalo u meni, i nikada ne bih mogla istinski da se povežem sa ljudima. A zamisao, želja i cilj da pomognem i učinim nešto za sve one koji, isto kao ja, traže svoju parčad nazad, bili su dovoljno jak pogon da me lansiraju pravo u centar, i da konačno završim sa tim.
Nekada sam mislila da prvo moram pomoći sebi, da bih mogla da pomognem i budem dobar primer drugima. Sada znam da nema boljeg načina pomaganja sebi od pružanja pomoći drugima. Mi ljudi više nego ikad falimo jedni drugima. Čovek je čoveku lek.
