Zašto dobar deo čovečanstva oseća gnušanje od savremene nauke, medicine, tehnologije i tzv. struke?
Zašto veliki deo savremenog čovečanstva dane provodi u traženju mesta gde je moguć beg od apsurda savremene ”civilizacije”?
Zašto je na delu povećano interesovanje ljudi za stare zanate, ručne radove, organsku hranu, drvene kuće, tkanje, iskonski tradicionalni zvuk, jednostavnu ishranu, smanjenje unosa hrane i pojednostavljenje jelovnika?
Zašto je na delu novi minimalizam života?
Istraživanja krajeva neoskrnavljenih tragovima ljudskog života?
Gde su se oni, koji su spoznali sav apsurd života u posthumanističkoj civilizaciji uputili?
U vremenu kada su dostignuća savremene nauke zloupotrebljena do te mere da svako misleće biće jasno vidi da će buduća totalitarna država koristiti upravo tehnologiju, nauku i medicinu za ostvarenje brutalne totalitarne dominacije vrlo malog broja vladajuće kaste tehnokratijom nad ostatkom mnogoljudnog neorganizovanog čovečanstva, trećina mislećih ljudi se zgrozila mogućnošću gubitka svojih ljudskih sloboda, osobina, svoga ljudskog lika, neposrednog ljudskog kontakta, bliskosti i nezavisnosti u odlučivanju u godinama koje dolaze.
U nameri da, imitirajući Boga, do kraja ostvare nadmoć, kontrolu i dominaciju nad čovečanstvom, pohlepna, satanizovana elita je upumpavala novac u istraživačke svrhe da bi došlo do spajanja čoveka i mašine, u kojoj će, vrh piramide koji kontroliše ceo sistem zveri moći da kontroliše i ceo niz individua u lancu koji će biti spojeni preko čipa sa matricom podloge sa tri šestice u ekonomskom, političkom, administrativnom i duhovnom smislu.
U tom cilju, i naš se vrli vladar legitimisao na samom početku dolaska na vlast sa tri šestice, najavivši podanicima lepo kom gnezdu ta ptica pripada.
To što njega zapravo većina građana Srbije nije ni glasala, nego dvadeset i pet posto javnom službom ucenjenih i medijima obmanutih ljudi, nije ga sprečilo da u stilu svakog autokrate preuzme sve poluge moći i sedne na čelo hobotnice zla koja je narodu Srbije već dala predukus pakla na čijem je broju ekskluzivno dojahao na vlast pre skoro čitavu deceniju.
Dugo je trebalo društvenom inžinjeringu da bi se oblikovao današnji model čoveka koji je spreman za spajanje sa mašinom.
Proces brisanja vezanosti za zemlju, porodicu, Boga i slobodu bio je višedecenijski. Ali veoma uspešan.
Odsečen od zemlje, institucionalno dresiran kroz obrazovni sistem, zaposlen u vrteški sistema, zavisan od gazde koji mu hleb daje, slomljenog duha, odsečen od svog biološkog roda, razbijene porodice, finansijski zavisan, medijski izapran u devet voda, čovek novog milenijuma sve manje liči na čoveka, a sve više na tovnu kokoš.
Kada se tovnoj kokoši sklone rešetke u kojima je vlasnicima nosila jaja ceo život i kada se pusti na slobodu, ona se slobode boji i brže bolje trči ponovo do rešetaka ne bi li se od ”opasnosti” života zaklonila.
Tovna kokoš traži gazdu.
Tako i današnji čovek.
Traži da se zabrnjiči.
Traži državu dadilju da brine o njemu.
Jer svet je taaaako opasno mesto…
Kada se u duši razvije mentalitet tovne kokoši, kada se odseče od svega što život znači, ona će uvek tražiti nekog da je zaštiti jer oseća da je nemoćna da samostalno živi.
Dok su mediji decenijama trovali etar filmovima o ubistvima, kojekakvim teroristima i nizu ratova kao na traci, Holivud je sve više novca i truda ulagao u oblikovanje svesti kod omladine da će doći neko ko će ceo svet spasti od potencijalnih opasnosti.
A opasnosti su razne!
Te virusi, teroristi, cunami, prirodne i neprirodne katastrofe, ubice, pandemiKe razne… šta ti sve ne može da se dogodi… Dok ne otvoriš prozor, zaista, čini ti se da je svet mnoogo opasno mesto.
Kad na to sve dođu institucije koje lome duh u deci preranim odvajanjem iz domova i majčinskog krila smeštanjem u potpuno nepoznato surovo institucionalno okruženje sa strogim pravilima dresure, neminovno dovodi do pukotina i stvaranja kasnije anksioznosti kod dece koja će im sjajno poslužiti za drogiranje i uništavanje najdarovitije dece neurotoksinima psihijatrijskih ”lekova” tj. neurološkim otrovima… Što će opet stvoriti još bolju podlogu za dolazak onog koga će isprepadani i izmučeni svet toliko čekati: Antihrista.
Gledajući Holivudske filmove poslednjih decenija poput Avendžersa, Supermena, Spajdermena, Betmena i sličnih, svet se grčevito priprema za dolazak superheroja koji će spasiti svet od pošasti.
Superheroj uvek ima supermoći.
On je u suštini običan čovek, šonja koji radi u kancelariji, svi ga zafrkavaju, ne može da se izbori ni samog sebe da zaštiti, sve dok se na neki način ne stopi sa tehnologijom i postane SUPER HEROJ!
E kad postane superheroj, on onda može sve.
Da zaštiti i sebe i ceo svet.
Od pandemike recimo.
Čak i bananamen nije čovek dok ne pojede bananu.
Teza je da biti čovek nije dovoljno.
Kao da je Bog pravio čoveka sa nekom falinkom pa je uvek šonja.
Sve dok ga antihrist sa svojim mašinicama ne popravi po svojoj meri. Malo ušprica jedno četrdeset i osam puta, malo pospe alumijumom, pa spoji čipom na novi sistem, pa da vidiš lepote.
Po teologiji Novog Svetskog Poretka, antihrist spašava sve šonje ovog sveta od opasnosti života obećavajući im novi početak, novu globalnu svest i nove moći.
Spojiš šonju sa tehnologijom i dobiješ superčoveka.
Nadmoćnog nad svim stihijama života.
To je suština posthumanizma.
Najopasnija doktrina koja je ikad zapljusnula čovečanstvo.
I ona već ima svoje pristalice u mlađim i srednjim generacijama.
Na Fejsbuk stranici Posthuman network već se govori o novoj svesti, transcedenciji ljudskosti, produžavanju ličnog u globalnu mrežu svesti umreženu povezivanjem ljudi čipom u mozgu sa računarima i misaono jednih sa drugima za teologiju nove nadljudske svesti, sa podlogom sistema zveri od tri šestice.
Čovečanstvo se danas više nego ikad nalazi na vododelnici svog postojanja.
Transhumanizam ničeovskog tipa nadljudi koji urlaju bog je mrtav ili vraćanje na fabrička podešavanja ljudi koji žive u miru i slobodi sa Bogom i celom prelepom božijom tvorevinom?
Biti ili ne biti, pitanje je koje stoji kao izbor između večnog života i smrti svakog od nas.
