Vučićevo držanje svih ovih godina spada u strategiju blage, popustljivi politike, u granicama Ahtisarijevog plana, koji sve dosadašnje vlasti nisu prihvatale ili im je bio nametnut.
Okolnosti novog svetskog potetka, daje nam mogućnost da vodimo mnogo odvažniju politiku, od one koju vlast sprovodi. Nismo iskoristili šansu, dok je loptica bila na albanskoj strani, da podignemo prag svojih zahteva.
Vlast se ne bori da povrati suverenitet na celoj teritoriji, ne istrajava na međunarodnim pravnim aktima, težnji da ostvari konkretan uspeh postojanja srpske države na Kosovu. Vučić u stvari pristaje na status qvo, sa pozitivnim učinkom ublažavanja teškog života građana na Kosovu, koji ipak ostaju u državi Kosovo. Ne pokazuje znake da menja tu suštinu.
Sudim, da je on u stvari lično prihvatio da je Kosovo izgubljeno, jer nijednim svojim zvaničnim aktom nije pokazao suprotno.
Na vlasti ga održava zamagljenost javnog mnjenja, svojom ličnom hrabrosti i pozitivnim učincima, poželjnim za ulepšavanje slike kosovske stvarnosti. Da je imao hrabrosti formirao bi Srpsku zajednicu, ne bi dozvolio poniženje svog saradnika Đurića. Kakav god da je predstavlja instituciju države. Ne bi dozvolio da Albanci krstare Gazivodama.
Nasuprot, sa fotografija vidimo poniznost pred svetom. To je pokazatelj da između njih postoji saglasnost, razumevanje da NE POTPISUJE PRIZNANJE ali samo do trenutka dok medijskom propagandom ne slomi nacionalni ponos bar jedne polovine stanovništva, onog koji grca u beznađu i onog koji u Beogradu na vodi uživa u blagostanju.
Tako pregovori o Kosovu nisu političko viteštvo između samih protagonista, već politička igra prema svojim građanima. Stoga Vučiću nije potreban parlament, skupštinske deklaracije, vlada koja je nosilac spoljne politike. Zato se sve drži u velu tajne, da bi se pregovori prikazali teškim, mučnim, olovka i ključevi, Vučić kao lav, da bi se došlo do krajnjeg cilja prilagođavanja entiteta na realnost. Vučićevi uspesi spadaju u kategoriju politikanstva, suprotno Ustavu, suprotno slavnoj istoriji i dostojanstvu, nikako državničko. Ukoliko je do skoro bila potrebna, nazovimo to “Miloševa politika”, ne postoje razlozi da Srbija hrabro ne iskorači napred i iznese svoje stavove. Jer sve to što Vučić nazovi postiže, postignuto je Ahtisarijevim planom, koji je u trenutnim svetskim okolnostima ograničen za naše zahteve i realnost.
Koliko god da moje gledište jedan deo građana neće deliti, oni su istiniti u meri u kojoj nam je kosovka politika javna, pogotovo istinitije od onog kakvom želi da se prikaže. Sporazum se prikazuje kao naš uspeh, Albanci i Amerikanci to isto čine, što sve zajedno ne može u isti koš. Pogotovo što je istorija pokazala da se Amerikanci drže ugovora u meri u kojoj zadovoljavaju svoj interes.
Ukoliko sve to vodi ka završnom činu, biće slomljeno, kao i politika protiv srpskih svetinja. Jer, KOSOVO JE SRPSKA SVETINJA.
